Egmend Daija je oduvek stvarao umetnička dela radeći u svom zanatu, dizajnirajući i stvarajući sopstvenim rukama svojevrsne tašne, prtljage i skoro svaku vrstu proizvoda koji se može sašiti od kože. Daija je menjao unutrašnje kožne presvlake i razne kožne detalje starih automobila, presvlačio berberske stolice, pa čak pravio i kutije za poklone koje je Kosovska vlada slala Beloj Kući i Vatikanu.         

“Kad ja nešto dizajniram, u stanju sam da vidim gotov proizvod čak pre nego što počnem rad na njemu,” kaže Daija, koji se istakao u slikanju i drami pre no što je počeo kao kožarski šegrt u 14-oj godini.  

I zaista, Daijino umeće, talenat i iskustvo su ga istakli od ostalih, čak i u ovom gradu poznatom po svojim zanatlijama. Ipak tokom dugih godina, Daija je radio na crno, usamljen pored svoje jedine šivaće mašine i svoje cenjene kolekcije uzoraka, stvarajući tako proizvode koje je prodavao na malo ili preko distributora. Kao posledica toga, rast je nastavljao da izgleda nedostižan, jer je Daiji nedostajao kapacitet i neophodna oprema za stvaranje u većim količinama proizvoda na osnovu raznih složenih ideja koje su mu plesale u glavi.   

2012-te godine, Daija se obratio USAID-ovom Programu Mladih Preduzetnika, koji se odvijao od septembra 2010-te do septembra 2013-te, za pomoć. Pomenuti program je odgovorio treningom, zajmovima i stalnim savetovanjem. Od tada, bivši zanatlija se preobratio u malog proizvođača. Danas, Daija, 34, vodi malu, besprekornu fabriku koja ima šest šivaćih mašina i dvoje skoro zapošljenih radnika.   

Dodatna mašinerija, kupljena preko malog granta od USAID-a, i dodatna radna snaga, omogućili su Daiji da stvara sofisticiranije kožne dizajne, brže, kvalitetnije, efektnije nego ikad do tada. U međuvremenu, ohrabren od strane USAID-a da registruje svoj biznis, Daija je stekao pristup bankarskim kreditima, koji su mu omogućili da ulaže u dalji rast.

I dok Daija još uvek prodaje preko distributora u Prištini, on je takođe skoro otvorio prodavnicu na malo u svom gradu. U prodavnici, njegova supruga Jetmira uskladištuje i prodaje kožne proizvode iz njegovog povečanog obima proizvodnje. Uprkos svega što je Daija dobio, on je bio vrlo pažljiv da ne izgubi svoju umetničku viziju. Pritom, on smatra USAID zaslužnim za njeno intenziviranje.   

“Sad sam izražajniji u svom radu – imam više vremena do razmišljam o novim dizajnima,” kaže Daija. “Takođe, sada imam neophodne alate i opremu za ostvarivanje svega što mogu zamisliti.”